Iliti putovanje koje me je obogatilo…
Maroko, kraljevina na severozapadu Afrike, država sa bogatom istorijom, u kojoj možete videti pustinju, prelepe bašte, arhitektonske građevine, a sve to budno „nadgleda“ planinski masiv Atlasa i njegovo veličanstvo Jebel Toubkal – najviši vrh od 4167mnv.
Kada sam dobila plan akcije i putovanja od vodiča, prva rečanica je glasila: „Lepota Maroka vidljiva je u očima berberskih žena.“ Ona mi se nehotice odmah urezala u pamćenje, a kasnije sam se uverila da jeste tako.
Čitajući dalje, u glavi sam zamišljala sve te gradove koji se obilaze, kulturno istorijske i verske znamenitosti, a zamislila sam i Atlas sa njegovim najvišim vrhom, i naravno zamislila sam sebe na tom istom vrhu. Čitanje sam završila sa prevelikom dozom sreće u sebi – to je bio znak da hoću sve to i da doživim! Ne znam da li još neko tako reaguje na želju za putovanjem, ali kod mene je zadnjih godina tako, ali ne uvek – samo kada su u pitanju sjajna putovanja, valjda umem da ih prepoznam.
Putovanje i jeste bilo sjajno, tome su doprineli isto tako sjajni vodiči kao i ostatak ekipe, ali i ljudi – domaćini koji su nas vrhunski ugostili i trudili se da nam bude maksimalno lepo.
Konačno – Afrika, Maroko i, naravno – Marakeš
Kada smo sleteli na marakeški aerodrom, ukupno nas dvadeset, dočekali su nas domaćini, nasmejani Rachid Toubkal i vozači. Na brzinu smo obukli majice specijalno štampane za ovu ekspediciju i spretno „ispozirali“ za jednu zajedničku fotografiju.
Marakeš
Marakeš, „Crveni grad“ ili „Biser juga“ jedan je od četiri kraljevska grada u Maroku. Naziv mu potiče iz berberskog jezika i znači „Božija zemlja“. Privreda se zasniva na turizmu, trgovini i zanatstvu, a tome u prilog govori i činjenica da ovaj grad godišnje poseti preko dva miliona turista. Ono što se može ubrojati u atrakcije u Marakešu jeste trg Džema el-Fna (Jemaa el-Fna), džamija Kutubija (Koutoubia) i botanička bašta Mažorel (Jardin Majorelle).
Trg Džema el-Fna je mesto na kom se odvija bukvalno sve! Bar smo mi stekli takav utisak. Uveče sve vrvi od meštana i turista. Na svakom koraku vam nude nešto – počev od crtanja kanom, proricanja sudbine, slikanja sa zmijama i majmunima, pa do prodaje raznih proizvoda. Čuje se muzika sa svih strana, prave se sokovi (najbolji koje sam ikada probala) i bukvalno vas vuku da sednete i jedete. Taj deo im je posebno interesantan i zabavan, jer vam prilaze sa menijem u ruci i polako odvode do stola, a onda počinje pesma! To je hit koji su „skrojili“ od dve pesme – That´s the way (I like it) od KC and The Sunshine Band, i Waka,waka od Šakire. Delić te jedinstvene atmosfete možete pogledati ovde.
Džamija Kutubija je najveća džamija u Marakešu. Kažu da je njen 69 metara visok minaret vidljiv iz svakog dela grada. U džamiju na žalost nije bio dozvoljen ulazak, ali smo se zato divili njenoj spoljašnjosti.
Botanička bašta Žardin Mažorel je gradska atrakcija za čiju se ulaznicu čeka u podužem redu. Mi smo imali sreću jer je jedan od vodiča uspeo da se dogovori sa redarom za ulazak preko reda, jer zaista nismo imali puno vremena za obilazak ove bašte, i čekanje u redu bi ga znatno skratilo. Zanimljivo je da je ovaj vrt punih 40 godina gradio i održavao Žak Mažorel, a nakon njegove smrti, ovaj vrt je otkrio i spasio od propasti čuveni Iv Sen Loran i njegov partner Pjer Berže. U vrtu su prisutni redari koji brinu o tome da sve bude u redu. Staze postoje kroz ceo vrt i nije dozvoljeno šetati van njih. Ukoliko to pokušate redar će vas sigurno opomenuti.
Red za ulaznicu u baštu 
Fontana na ulasku 
Mapa Žardin Mažorel vrta 
Bazen sa Koi šaranima 
Memorijal Iv Sen Lorenu 
Spomenik u čast ISL i njegovog partnera 
Lepota Vrta 
Lepota vrta 
Lepota vrta 
Klupa za predah i božanstvena plava boja koja je prisutna svuda 
Sa staze ne sme da se silazi
Još jedna znamenitost Marakeša je i Palata El Badi. Sagradio ju je Ahmed Al Mansour između 1578. i 1602. godine. Njeno ime u prevodu znači – neuporediva. Sigurna sam da je i bila takva jer i dan danas se može raspoznati, među ostacima palate, da je bila izuzetno atraktivna, raskošna i zadivljujuća. Nažalost, tokom deset godina, pretrpela je brojna oštećenja od strane sultana Moulay Ismaila.
Esaouira
Ribarski gradić na obali Atlantskog okeana. Poznat i pod nazivom Mogador, na berberskom jeziku. U prevodu na arapski „Mali bedem“ zbog tvrđave koja se nalazi u gradu. Vrlo simpatično mesto gde možete uživati svim čulima. Male uličice krcate su radnjicama i turistima koji šetaju, pristižu ili odlaze. Tu će vam, nakon nekoliko reči uvoda, otvoreno ponuditi da kupite hašiš. Zapanjujuće.
Šetalište uz obalu okeana je veliko. Stalno duva vetar, pa vreme nije bilo za kupanje, ali zato za ludiranje i pravljenje sjajnih fotki – jeste! naravno, ovaj vetar pogoduje i kajterima, koji su stacionirani na samoj plaži.
Kada se približite luci osetićete karakterističan miris ribe, ali ćete i videti veliki broj mačaka na ulici. Čak su im i kućice napravili. Naravno, tu su i galebovi, obzirom na mreže pune ribe.
Ovde možete posmatrati i jedan od najlepših zalazaka Sunca. Sedeći na terasi restorana, tik uz tvrđavu na kojoj su snimane scene za serijal „Igre prestola“.
Zalazak sunca pogledajte ovde.
Kazablanka
Kazablanka (Dar el Beida) je veliki grad (najveći u Maroku), samim tim je i gužva u saobraćaju, galama, buka… Ali ipak, ima i svoje lepote. Deo šetališta uz obalu je lepo uređen, a tu se nalazi i džamija Hasan II, raskošna u svoj svojoj lepoti. To je druga po redu džamija u svetu po visini minareta, i mogu vam reći da je zaista impozantna.
Obzirom da je, tokom našeg boravka u Maroku, bio Ramazan nije nam bio dozvoljen ulazak u džamiju za vreme molitve, kada se u džamiju ali i na prostor predviđen za molitvu ispred džamije skupi čak i 100.000 ljudi. Sutradan, prepodne smo obišli muzej i džamiju, za čega smo kupili ulaznice, i vredelo je! Imali smo vodiča koji nam je ukratko ispričao istorijat ove građevine i objasnio nam poneke običaje u muslimanskoj veri.
Budite dovoljno zaljubljeni u sebe i zamislite kako ste Hemfri Bogart ili Ingrid Bergman… ili zapevajte pesmu Bore Čorbe: “Kad obijem neku banku, odoh ja u Kazablanku, jer, tamo živi Hemfri Bogart. Bogart živi kraj klavira, za klavirom crnac svira… Pije viski, mnogo puši, jer ga guši bol u duši. “Sviraj to ponovo Sem” ! Kazablanka, Kazablanka … Maroko!”
I konačno…
Njegovo veličanstvo: Visoki Atlas
Atlas, ili na berberskom idurar n Vatlas, je planinaski masiv u Severnoj Africi. Ovaj masiv je svoje ime dobio po divu Atlasu koji je na svojim leđima držao nebeski svod. Atlas se sastoji od pet masiva koji su međusobno povezani i podeljeni su u četiri grupe. Mi smo, kao naše odredište, izabrali Visoki Atllas. Najviši njegov vrh je Jebel Toubkal (4167 mnv) koji se nalazi na planini Toubkal u severozapadnom delu Maroka. Upravo njemu smo zahvalni što nam je, tog 23. maja 2019. godine. dozvolio da raširimo zastavu na njegovom tlu, i budemo ponosni na sebe.
Imlil
U Imlil, mestašce u podnožju Atlasa, smo krenuli 21. maja. Tamo nas je došekao Rachid, ljubazni i uvek nasmejani domaćin, koji nas je ugostio na način na koji bi mu pozavideli neki od svetski poznatih hotela.
Sam smeštaj je bio autentičan i nadasve čist, a o hrani da ne pričam. Jednom rečju: perfektno!
Polazak do doma Muflon
U sredu, 22. maja smo krenuli ka planinarskom domu „Muflon“ koji se nalazi na, otprilike, 3200 mnv. Nas dvadeset planinara bili smo vidno raspoloženi i jedva smo čekali planinarenje. Pridružio nam se naš vodič, Ibrahim, koji nam je bio na neki način uzor na tom usponu. Posle ćete saznati i zašto.
Celom stazom, koja nije bila naporna, pratio nas je šum potoka i malih vodopada. Pomislila sam kako to ni u snu ne bih očekivala – toliko vode, koja je inače čista i može se piti. Nakon prijavljivanja na kontrolnoj tački, produžili smo dalje i ubrzo ušli u NP Toubkal.
Do doma smo nekoliko puta stali i pili sokove koji su se prodavali na tezgama. Sokove cede pred vašim očima, i izbrojali smo da u jednu čašu iscede sok od 6 – 7 narandži. Ukusnije narandže od marokanskih nikada nisam probala. Isto to važi i za sok. On nam je itekako prijao obzirom na temperaturu vazduha.
Posle nekih 15km, stigli smo do planinarskog doma. Ostavili smo stvari i krenuli, po prethodnom dogovoru, na aklimatizaciju. Popeli smo se do visine od 3600 mnv i tu smo planirali malo duži ostanak, ali su nas oblaci, koji su se veoma brzo nakupljali, naterali da siđemo u dom.
Nakon spuštanja u dom, večerali smo, pričali i dogovarali se za sutrašnji uspon. Sutradan je trebalo ustati u 3h pa smo otišli i ranije na spavanje.
Na krovu severne Afrike – Jebel Toubkal
U četvrtak, 23. maja, ustali smo u 3h ujutru, spremili se i već u 4h, nas 15 smo bili spremni za polazak. Naš vodič, Ibrahim, bio je takođe spreman i poveo nas je ka vrhu. Mogu da kažem da je sa tačnošću procenio našu grupu i prema toj proceni odredio ritam i brzinu kretanja ka vrhu. Na tome smo mu veoma zahvalni, jer smo čuli priče da neki vodiči baš i nisu puno marili za učesnike pa su jurili gore, a i dole.
Ibrahim je pazio kojom stazom idemo, i vešto zaobilazio teže staze. Nakon svake pauze bi uzviknuo: „Yalla!“ i mi smo bili spremni za nastavak uspona. Meni je to bilo simpatično, pa sam mu rekla da im kaže: „´Ajde!“, što je on prihvatio pa se dalje mogla čuti mešavina uzvika – malo Yalla, malo ´ajde.
Upravo na ovom usponu se pokazala velikodušnost i dobrota kakvu samo planinari mogu imati. Svakome kome je trebala pomoć – ostatak ekipe je pomogla koliko je ko mogao. Meni prvoj su rukavice bile tanke, i ruke su mi bile hladne pa mi je jedan od vodiča, dao deblje rukavice, a na svoje ruke je navukao moje tanke.
To se desilo i mojoj prijateljici, tada joj je Vlada dao svoje rukavice. Drugoj je rukavice dao Ibrahim… To je ono što nas je i dovelo do vrha: bili smo homogeni i jedni druge podržavali. Delili smo hranu, vodu, jakne, rukavice i reči podrške – što je isto bilo bitno. A sve to uz smirenost i stručnost vodiča, ali i Ibrahima.
Nakon 4,5 sata hoda i bezmalo 1000 metara uspona, stigli smo na vrh. Po prvi put u životu, nakon popetog vrha su mi na oči krenule suze. Radosnice. Sela sam i plakala… To je momenat kada ispunite cilj, opustite se i osećanja prosto naviru. Prilazi Vlada i grli me, čestita… Svi su nasmejani, srećni… Bože kakav prizor – neopisiv!!!
I u tom momentu svima nam je ista misao na umu – uspeli smo!!!
BRAVO!!!
Pomenula sam ranije u tekstu da nam je Ibrahim na ovom usponu bio nešto kao uzor. Divili smo mu se. Obzirom da je tada u toku bio post, Ramazan, Ibrahim tokom uspona nije okusio ni vodu ni hranu, pazio nas je i bio nasmejan, pomagao…
Pa… do nekih novih vrhova, ostaje mi samo da napišem onu čuvenu repliku iz kultnog filma „Kazablanka“ koju izgovara Ingrid Bergman: „Play it again Sam“… ali sledeće godine 😉
Još slika sa ove akcije možete videti ovde.
