Dobro. Isplanirali ste akciju, kao što je bila ova, sada već tradicionalna: „Stazama pored manastira Fruške gore“ Super! Lagana šetnja, nimalo naporna, a puno se može videti i puno toga naučiti.
Vreme idealno, nije vrućina kao juče. Vodič izvodi, sada već tradicionalnu (dabome) molitvu da ne pada kiša, vide se tamo negde tamni oblaci, pa za svaki slučaj ne bi li ih rasterao. Da budemo mirni.
Danas imamo u planu da obiđemo pet manastira: Vranjaš, Šišatovac, Petkovicu, Kuveždin i Đipšu.
I tako…
Krenuli smo. Sedam automobila. U mom je nas šest, super raspoloženi, jedva čekamo da započnemo šetnju. Izlazimo iz Novog Sada. Mesta počinju da se smenjuju: Sremska Kamenica, Ledinci, Rakovac, Beočin, Čerević, Banoštor, Susek, Sviloš, Ležimir i konačno Manđelos. Stigli smo do prvog manastira. Vranjaš. Neobičan manastir, najmlađi među fruškogorskim. Izgrađen od drveta privukao mi je pažnju, zato sam ga i uvrstila za obilazak. I opet bih.
Krećemo dalje.
Dogovor je bio da ostavljamo vozila kod „Sofijinih izvora“ koji, inače, nemaju veze sa vodom i izvorom takvog tipa, već sa izvorom energije za koju kažu da se oseti i pomaže ukoliko stojite dvadeset minuta na naznačenom mestu. Odatle krećemo peške ka manastiru Šišatovac.
Dakle, opet smo krenuli. Ovoga puta pešice. Posle dva kilometra po asfaltu skrećemo na zemljani put. Sledi uzbrdica. Šetamo, uživamo, smejemo se i komentarišemo kako je super vreme i kako je vodič dobro očitao „moleban“ protiv kiše. ALI…
Kiši ili ne kiši – pitanje je sad!
Čim smo „uzvukli“ uzbrdo počinje da rominja.
Ma nije to ništa, mačiji kašalj. Pfff pa bilo je i gore. ALI…
Više nije mačiji kašalj, sad je postalo ozbiljno, i to „pljuskovito“ ozbiljno. Srećom tu je neka napuštena vikendica pa smo se rastrčali kud koji da nađemo zaklon. I čekamo…
Sada pomalo počinjemo da sumnjamo u tu vodičevu molitvu. Možda je nešto pogrešio. Hmmmm ko zna…
Pljusak staje i mi ponovo krećemo. Blato se lepi za cipele ali nema veze, idemo, šetamo – pravac Šišatovac.
Kad odjednom – opet pljusak. Opet vikendica (napuštena naravno) i opet zaklon. I opet čekanje da stane… ALI NEĆE!!! Sada smo već ubeđeni da je vodič očitao pogrešnu molitvu, ali šta je tu je. Posle većanja dogovor je pao: mi vožači idemo po vozila a ostali ka Šišatovcu i tamo čekaju da dođemo po njih. Samnom je pošao i deo moje ekipe iz kola.
Jedni na jednu – drugi na drugu stranu, doviđenja.
Čemu žurba gospodo???
Brzo žurimo, opet blato, klizimo. Izlazimo na glavni put. Ok, još dva kilometra do automobila. Nas dvanaest po kiši žurnim korakom do vozila. Ja sam baš žurila, setila sam se prošlogodišnjeg predzadnjeg kola treking lige kada je isto ovako pljuštalo. Ustanovila sam da sam uvek brža kada kiša pada. Noge su nam sada već uveliko mokre, ma skroz smo mokri svi. Prolaze kola i zapljuskuju me, ali se ne ljutim, to ne menja stanje, a i ne primeti se da su me „okupala“ – svakako se sve cedi sa mene. Konačno stižemo, palimo kola i krećemo po ostale.
E odatle ova šetnja dobija drugu dimenziju – nastavljamo je na četiri točka. Dakle, to je ono KADA TI ŽIVOT DA LIMUN – TI NAPRAVI LIMUNADU i mi smo to upravo učinili. Vodič je doneo pravu odluku – nastavljamo obilazak manastira kolima. Sve smo obišli, puno videli i puno naučili.
Ali znate li šta je najbolje u svemu tome? To što smo i dalje bili nasmejani i ni malo nervozni ni razočarani. E to je planinarski duh!!!
Iako mokri „kao moča“ mi smo se i dalje dobro zabavljali i zaključili da je ovo bila jedna super akcija!
Mokri spolja – pa da zalijemo
E sad, pošto ona stara latinska izreka kaže da se sličan sličnom raduje, mi tako mokri i nasmejani otišli smo kod nasmejane i raspoložene ekipe u kafanicu „Kod kuće“ i tu zaokružili današnji super provod!
Dakle da rezimiramo, provod je uvek zagarantovan sa PD „Fruška gora“ Novi Sad.
